EnglishSerbian
ПочетнаНовости из библиотекеПобједници X литерарног конкурса Библиотеке на тему „Ведар сунчан дан, кора хлеба и мир у души – и ја не могу да смислим стварније среће“

Побједници X литерарног конкурса Библиотеке на тему „Ведар сунчан дан, кора хлеба и мир у души – и ја не могу да смислим стварније среће“

Након готово два мјесеца ишчитавања приспјелих радова, консултација и договарања, чланови жирија Дуња Илић и  Јелена Радаковић  предвођени предсједником Мирославом Јанковићем, донијели су једногласну одлуку о најбољим, побједничким радовима, те додијелили ове године не три, већ четири награде.

У наставку прочитајте образложење, а потом и награђене радове.

 

Мото-тема нашег конкурса била је срећа и како је уловити. Због те циљне тачке људског живота имали смо рекордан број радова, чак 96.

Нимало случајно, јер је срећа један од најстаријих литерарних мотива који је измицао и измиче највећим умовима и најбољим књижевним перима, јер срећу је немогуће дефинисати. Али је стално треба тражити као што Андрићеву криву Дрину треба исправљати.

Стоици, циници епикурејци и хедонисти су поломили пера доказујући да ли је срећа чулно уживање или душевни мир. Ниједни нису могли да докажу да су у праву, нити да убиједе друге у своје мишљење. Због тога је наш конкурс инспирисао многе да се ухвате у коштац са овом вјечном књижевном темом и наравно нас да је задамо.

„Седми облак“ је прича из најмлађе и „најспорније“ врсте писања – научне фантастике или фикције коју у посљедње вријеме све чешће називају енглеском иначицом  – science fiction, или скраћено SF (ес-еф) литература. Често у овом жанру, аутори путују кроз вријеме или у будућност. Вријеме је релативан појам. Душебрижници и зналци доста оспоравају научну фантастику јер сматрају да она нема умјетнички вриједност. Неко је чак, попут Сократа који је увикнуо „Знам да ништа не знам“ написао како је 90 посто научне фантастике смеће, а други мисле да је то случај са цијелом литературом.

Наравно, наш Конкурс доказује супрутно. Управо због великог броја добро написаних радова жири је имао проблема да донесе једногласну одлуку, али су се сви чланови сложили у једном – СФ књижевност је одбрањена и то кроз рад „Седми облак“.

„Седми облак“, аутора Наташе Милић (шифра облак) издвојили смо из свих приситглих радова зато што аутентично исијава страх младих – ко смо и шта смо? Одакле долазимо, куда идемо? Имамо ли браћу за које не знамо, или незнане непријатеље од којих бисмо могли да нестанемо.

Аутор је, у наизглед једноставној причици успио вјешто да прикаже атмосферу те тјескобе и страха за опстанак људског рода.

Овај рад заправо прича о срећи људског постојања индиректно повезаног са страхом о његовој судбини. А у књижевности, посредни метод казивања је јачи од директног. Зато се „Седми облак“ издигао изнад осталих радова.

Другом и трећом наградом смо вредновали двије различите пјесме у прози. „Као некад“и „Од кугле до куглане“.

Пјесма у прози је кратки хибридни књижевни облик, слободног стиха без ритмике и риме. Та врста пјесме по правилу доноси или повишено стање емоције или свијести. „Као некад“ припада првој, а „Од кугле до куглане“ другој врсти.

Аутор Милена Марковић (шифра оморика) прозног лирског записа „Као некад“ је врло вјешто изломио комадиће сјећања и сентимената са сликама града и времена у коме му је остала вољена жена и успомене на фразе је њу. Пјесма има добар ритмички ход, сликовитост лирске фразе је мјестимице опипљива, молска чежња за данима среће дубока и сугестивна, а посебно је красе вјешти реторички ломови и наративне инверзије прошлих и садашњих догађаја.

Кад једном зажелиш да опет дођеш

Kао некад, с леђа ми затвараш очи,

Познајем прсте и додир мек ко свила.

Питаш ме: Ма где си то досад била? –

Кануће капља, ко некад, криомице,

еј, престани, не детињи, Милице!

 

Као некад је врло успјела лирска поема о једној искреној мушкој чежњи.

„Од кугле до куглане“ је пјесма гдје су се фино испреплеле поетско-филозофске мисли о узалудности надања и уздања у бољи живот и његову топлину.

Сам наслов је помало суров – човјек као кугла се котрља и судара са болним препрекама. Он се, чини се узалудно пробија ка депоу гдје је ускладиштена срећа које углавном нема, или има недовољно.

Котрљам се у врећи
из које сам ослободила мачка
купљеног на пијаци илузија.
Гајим у саксији дрво које рађа слово,
химну против урока слободе избора.
У генима носим молитву пјесника
тајну за преживљавање у коцкастим данима.

Највећа вриједност овог рада којег је написала Сања Радуловић (шифра Спиноза) су добре синтагме и ријечи у њима које имају прецизну усмјереност у правцу њихових асоцијација и симбола. Такође, назиремо и одређену густину филозофичност мисли које искре из тих ријечи.

Четврту награду добио је један прозни, помало сатиричан, али надасве искрен рад духовитог наслова „Моја баба као инспирација за тренинг животних вјештина“.

Власница овог симпатичног прозног записа Слађана Миљевић (шифра Дрена forever) путем писане ријечи покушава наћи рецепт за срећу са помало филозофским освртом на данашњи живот, „модерно доба“ како га назива, гдје колективна апатија преовладава, а људи су презасићени информацијама, савјетима различитих „стручњака“ о срећи које пласирају путем медија и утичу на колективну свијест.

Слађанини тренуци среће се огладају у  сјећањима на љубав коју јој је пружала њена бака Дрена, жена, која је попут знаних и незнаних хероина домаће и свјетске књижевности у стварном животу преживјела пакао – губитак дјеце, сиромаштво и борба за опстанак. Ипак, Дрена која је надживјела свог супружника шеснаест година никада није жељела да говори о смрти, туги и тешким временима.  Вољела је дуге шетње са укрштеним рукама на доњем дијелу леђа, смијала се гласно и од срца, те се дружила само са позитивним људима стављајући у желудац тек толико хране да преживи и „не нашкоди желуцу“.

Бабом су је звала и друга дјеца из комшилука иако им није била биолошка баба. Та се титула некада с поносом истицала у крају у коме сам одрасла, који је, без обзира на близину центру града, ипак припадао руралној средини. Чим се деси да мушкарац или жена добију унуче, они по аутоматизму постају баба и дјед свој комшијској дјеци и нису се љутили. Барем је у мом комшилуку владало такво правило гледано из моје дјечије перспективе. 

Одрастање уз особу која је пружала толико пуно, а имала мало, која је зрачила својом ведрином упркос свим животним проблемима  основни је рецепт за срећу и суштина битисања као таквог. Треба живјети пуним плућима јер живот самом себи служи као сврха…

 

Прије него што прочитате побједничке радове и можда размислите шта је за вас срећа, Библиотека користи прилику да честита побједницама, али и да се захвали свим ауторима који су учествовали и дали допринос конкурсу, који из године у годину постаје све бројнији, а самим тим и већи.

Куриозитет десетог конкурса је да су најбоље радове написале жене.

Напомињемо да ћемо награђене радове објавити и у звучном формату у сљедећем броју часописа „Хомер“, али и на брајевом писму у новом броју часописа „Ријечи у прстима“.

 

           прво мјесто

                                                      СЕДМИ ОБЛАК

 

У касно поподне, након последњег звона за ниже разреде основне школе, три девојчице пођоше ка игралишту у парку великог града. Биле су приближног узраста, на сличан начин одевене и очешљане. Смех им је био гласан, разговор жив, а корак скакутав, пун љупкости која краси готово све што је младо. У парку су збациле ружичасте торбе са рамена и похрлиле ка љуљашкама. Тек тамо, у игри, поста видљиво колико се разликују.

Најстарија и најмлађа припадале су истом роду. Познавало се то по стасу и цртама утиснутим у мека дечја лица, док су им нарави биле попут јутра и вечери.

Старија се грчевито држала да не падне са љуљашке, увлачила је главу међу рамена и освртала се као да стрепи хоће ли је неман из облака уграбити и појести.

Млађа се залетала и одбацивала из све снаге да би, када љуљашка достигне највишу тачку, усхићено ширила руке.

Трећа девојчица се није љуљала, само је седела у љуљашци и посматрала: парк, другарице, птице како пролећу и људе који пролазе. Све је било на свом месту, шарено и ужурбано, исто као било ког дана. Бистри поглед јој се, ипак, кратко задржао на лицу дечака који је њу и другарице пратио од школског дворишта.

Ни он се није играо. Стрпљиво је чекао да се смрачи довољно да сестре подигну торбе и крену кући. Гледао је за њима док нису замакле и тек тад се одважио да се сам заљуља.

Бистроока девојчица му се осмехнула.

“Та ти љуљашка не ваља, десна је боља.“

Дечко је оклевао. Не због љуљашке. Одмах је сео у десну. Стварно је  деловала чвршће. Није шкрипала ни летела укриво.

“Зовем се Миљана.“

Одговорио је осмехом и прихватио пружену руку. Низ сличних сусрета усадио му је опрез, али девојчица није мислила да одустане.

“Ти ниси одавде?“, питала је.

Одмахнуо је главом. Тешко је почети, без обзира на број и исход претходних покушаја.

  • Данас сам те видела у дворишту. Идемо у исту школу
  • Не баш. Долазим из велике даљине. Али, ти волиш да видиш сличности пре него разлике, зар не?

Мора се почети. Негде, некако, било како.

Миљана се слатко смејала када је изговрио своје право име – мноштво грлених гласова, које ни из више покушаја није успела да понови.

  • Име моје планете може се превести као Седми Облак, рекао је.
  • А твоје име?
  • Превод ћеш знати кад ме боље упознаш.
  • И како си ти пао овде са Седмог Облака?
  • Нисам пао. Дошао сам да са умируће планете спасим што се спасити може.
  • Умируће?

– Земља граби ка свом крају. Немамо моћ да то зауставимо, али чинимо колико се учинити може. Има много наших посланика. Ја сам задужен за овдашњи народ.

– Каква бујна машта!

Миљана се смејала, али јој се у оку назирала најдубља озбиљност и пажња.

  • На Седмом Облаку нема маштања. Ми увек кажемо истину. Ништа не измишљамо и то је највећа препрека настојању да избавимо некога од вас.
  • Али, маштање није исто што и лаж!
  • Постоји почетна грешка, нешто као испуштена петља у ткању људског света. На лажи је заснован, измишљотине га одржавају и на крају ће се распршити у нестварности. Можда мислиш да су претња ратови, загђење или злокобни распореди звезда? Не. Живот је јачи од материјалног зла, али је унапред поражен од жеља и фантазије. Људи ће нестати зато што, на штету постојећег, воле оно чега нема. Не сви. Надам се, не и ти.

На Миљанином челу се појавише набор и сенка.

  • Нисам сигурна да убудуће нећу изрећи ниједну лаж!

Дечак се на то заљуља и одушевљено пљесну рукама.

  • Искрена си. Можеш постати једна од нас.
  • Зашто ја?
  • Ти си мој избор. Када сам први пут долазио на Земљу, нисам познавао овдашње прилике, па сам ишао код моћника и истакнутих људи. Био сам на двору Душана Силног, на пример, седео за царском трпезом…
  • Сад се шалиш, цикну Миљана. Наш једини цар је живео давно…

Хитро се у себи преслишала и додала: У четрнаестом веку.

  • Путовање кроз човечанску историју није посебно захтевно за нас. Сад ти изгледам као дете, али то ни издалека није мој прави лик.

Зашкиљио је као да пребире по вековима. Из очију му је постепено истицала боја, постајале су прозирне као горски поток, а уједно и хладне и тврде као лед. Туђинске.

  • За цара сам био трубадур и баш смо се наразговарали. Учен човек, паметан, фин. А тек његова царица! Узвишена душа. Зарадовао сам се мислећи да ћу, пошто придобијем владаре, лако наћи пут до народа. А онда сам Силног упозорио на слабости његовог царевања. Рекох да не ваља што моћ и све почасти даје најближима. Људи су одани њему, не царству, па ако њега не буде на свету; неће много ни од царства остати.
  • А он?
  • Умало да мом телу смакне главу са рамена. Избавио ме је Прибац, царев друг из младости, досетком да луда глава није семе земљи, те да је мања штета оставити је где је израсла. Насамо ми се још наругао и додао да цареви себе не виде као смртнике, те да нема добрих намера које би оправдале разговор о њиховом умирању.

“Зар су те могли убити?“

  • Могао сам остати без тела, го у туђини, али ме је Прибчев хумор поштедео те непријатности. Увидео сам да шала има изузетну моћ у овом свету. Пошао сам даље, право код човека од духа, познатог комедиографа. Он ме је исмејао грђе но Прибац. Бог с тобом, синко, рекао је, па зар да у мојим годинама почнем истину говорити! Прво би ми рођена жена очи ископала. После би ме доватиле и друге! Још би се сви смејали – мени, не ономе што сам писао. Него, да повериш ти тај свој чемер неком озбиљнијем? Лекару, можда попу? Или попадији, а? Личи ми да си од оних што више воле попадију.

Миљана уздахну.

  • Шта си даље радио?
  • Обратио сам се највећем научнику. Тај, срећом, није био жењен, па се није имао кога бојати. А тек он ме је стварно разочарао.“
  • Па чиме? Како?
  • Своје се сенке плашио, крио је и шифровао открића да их глупаци не користе за самоуништење. Тако је мало веровао људима, а опет му је било жао да се поубијају, замисли! Рече ми да је за њега прекасно и посаветова ме да тражим биће детиње невиности ако хоћу да ми се само истина говори.

Миљана лагано устаде са љуљашке.

  • И шта ће бити са тим бићем – ако га нађеш?
  • Вратићемо се на Седми Облак.
  • Мислиш: ти ћеш се вратити, а дете ћеш одвести? Заувек, претпостављам.
  • Да. Биће то лет у једном смеру. И неће нам недостајати живо гробље где се истина само у шали говори, а најпаметнији не смеју да зуцну од тупих и силника што прописују и спроводе лаж!
  • Како то мислиш: гробље? Зашто гробље?

Дечак је ћутао.

  • Реци ми, посланиче са Седмог Облака, шта ће бити са онима који нису довољно добри за твоју планету?

Није одговорио.

  • Да ли је прећуткивање лаж? настави Миљана. Треба да знаш, дуго си међу нама.

Зна се да крај долази. Можда се не чини близу, али је извесно да мора доћи. Све ваше књиге, стара пророчанства једнако као и наука… Сам разум говори да овакo грдан свет не може трајати у недоглед!

Миљана пребаци ружичасту торбу преко рамена.

  • Може бити, рекла је. А сад извини, чекају ме.

Строго га је одмерила и са стармалом решеношћу му је показала леђа.

Посланик са Седмог Облака на то скочи из љуљашке и потрча за њом.

  • Ко чека? Ко уопште мари где си ти, режао је. Обавијен тамом, сакривен од незаинтересованих погледа пролазника, задржао је тек обрисе дечака, али оно што се јасно показивало Миљани одавно не беше људски лик.
  • Чекају ме… Толико њих ме чека. Моја породица, многи људи…
  • Каква породица, мала, па ти и не знаш ко су ти родитељи, чему та лаж? Да постоји ико ко би тебе чекао, отишла би кући кад и твоје другарице.
  • Ја не лажем! Тачно је да немам родитеље и не мислим на њих. Чека ме породица коју ћу направити, она о којој сам одувек маштала.

(Наташа Милић, шифра облак)

 

 друго мјесто

КАО НЕКАД

Ужагрило подне истеком година

Што неосетно минуше у низу;

На радију музика, неке осамдесете:

Кад једном зажелиш да опет дођеш.

Као некад, чекам те на тргу крај чесме –

Више не долазим из Душанове “двојком“,

улице и кафане старим именима зовем.

Калемегдан ћути, загрлиле ме успомене –

на “Академији“ би сад била наша деца,

цепам карте сећања улазећи у стварност

Боже, зар је толико времена прошло!?

Док улични свирачи пребирају сету,

бриде ми дланови ознојени од чекања.

Као некад кувано вино у “Знаку питања“

што је пјанило радозналост усана

после часа клизања у “Пиониру“ –

опет се себе бојим очи док ти не видим!

Кад једном зажелиш да опет дођеш

Kао некад, с леђа ми затвараш очи,

Познајем прсте и додир мек ко свила.

Питаш ме: Ма где си то досад била? –

Кануће капља, ко некад, криомице,

еј, престани, не детињи, Милице!

Боже, зар је толико времена прошло!?

Као некад, дај ми руку, буди близу,

видео сам слику у новинама,

сутра ћу на турнир, деца су сјајна –

све би да кажеш у једном трену.

Пијемо успомене у кафеу на Тргу Републике

побегли у ситне лажи: пословни ручак,

неодложно путовање у велики град,

Кад једном зажелиш да опет дођеш.

Као некад, упијени једно другом у зене:

вечерас у седам родитељски, потом промоција,

ваљда ћу стићи – обичне приче у исповед слажем

док лагано испијамо кришке сна,

славимо непрослављене рођендане

негдашња буђења (опет сам закаснила!),

Београде, добро јутро – најновије вести,

питање старо: да се ниси предомислила?

Боже, зар је толико времена прошло!?

Као некад, у Саборној палимо свеће,

заветујемо себе за неумит црне сене:

Кад једном оду и последње кочије

Ја, који сам давно плакати свик’о,

молим те, кад плачеш, нек не види нико –

Кад једном зажелиш да опет дођеш.

Као некад, испрати нас Београд низ Немањину,

Још само благи додир усана мек ко свила,

чежњиви погледи упрти у непознанице.

Дај, престани, не детињи, Милице…

Боже, зар је толико времена прошло!?

 

(Милена Марковић, шифра оморика)

 

треће мјесто

ОД КУГЛЕ ДО КУГЛАНЕ
(Родитељима)

Посједујем много више сјећања
од мјеста на полицама и албумима.
Лутам по градовима, државама,
сама, у туђим изношеним ципелама.
Слушам била живота,
навијам сатове свемира да стигнем
до замишљеног дома са разгледница.
Котрљам се у врећи
из које сам ослободила мачка
купљеног на пијаци илузија.
Гајим у саксији дрво које рађа слово,
химну против урока слободе избора.
У генима носим молитву пјесника
тајну за преживљавање у коцкастим данима.
Под мастиљавом кожом шушти брзак ријеке
која ме помјера до облачног неба
и враћа ведру на хартију земаљског узлета.
Знам да нисам добродошла
на (н)овој страници историјског записа.
Умочено у истину моје перо веће је
од могућности прихватања лажног живота,
зато колам пјесмама
да би се моје рођење радовало онима
који су од пахуља направили чаробне кугле
на новогодишњем дрвцету мог живота,
једног децембарског јутра
у којем је снијег не журећи,
мердевинама силазио са неба
знајући да на земљи њежност
не може о(п)стати незгажена,
допуштајући ми да вјерујем небу.

(Сања Радуловић, шифра Спиноза)

 

четврто мјесто

МОЈА БАБА КАО ИНСПИРАЦИЈА ЗА ТРЕНИНГ ЖИВОТНИХ ВЈЕШТИНА

Још од давнина, људи су у непрестаној потрази за рецептом за срећу. У данашње вријеме неусаглашене прошлости, инертне садашњости и неизвјесне будућности, гдје се не назире излаз из колективне апатије и безнађа, преплављени смо, с друге стране, путем писаних и електронских медија, различитим теоријама о срећи, које нам пласирају разни „стручњаци“, међу којима су најпопуларнији они, популарно звани „животни тренери“.
Некада су људи живјели живот инстинктивно, по инерцији, сваки нови дан доживљавали као благослов и били задовољни малим, обичним стварима које им је живот нудио јер нису знали за боље или другачије. Ово је прича о мојој баби Дрени, коју, by the way (бај д веј / успут речено) никад нисам звала баком. Бабом су је звала и друга дјеца из комшилука иако им није била биолошка баба. Та се титула некада с поносом истицала у крају у коме сам одрасла, који је, без обзира на близину центру града, ипак припадао руралној средини. Чим се деси да мушкарац или жена добију унуче, они по аутоматизму постају баба и дјед свој комшијској дјеци и нису се љутили. Барем је у мом комшилуку владало такво правило гледано из моје дјечије перспективе.
Рођена је у једном планинском селу поред Санског Моста 1927. године у сиромашној, а самим тим и вишечланој породици, у којој је и хљеб неријетко био луксуз. Одрастала је са браћом и сестрама чувајући стоку и настојећи преживјети јер многа дјеца у тим годинама и таквој средини баш и нису имала ту срећу. Умирала су или од глади или од разних, најчешће инфективних болести, којима се углавном није знало поријекло јер љекара у њиховом селу, а нити у сусједнима није било. Чак и да се хтјело, до љекара се није стизало на вријеме због лоше путне инфраструктуре.
Други свјетски рат ју је дочекао као тинејџерку. У школу није ишла, једва да се знала потписати. У више наврата бјежала је од најезде непријатеља са старијим сестрама у шуму и углавном се враћала на згариште, гдје су морали све испочетка провизорно градити. Више пута ми је причала да је једном са осталим сељанима била и на стријељању и да их је, неким чудом, спасао некакав добри човјек који није дозволио убијање цивила. Ти тренуци остали су јој урезани за цијели живот.

Одмах по завршетку рата удали су је у сусједно село за најстаријег сина породице којој је била потребна радна снага јер су имали доста земље за обрађивати, док су у њеној породици једна уста мање била добробит. Ни она ни дјед нису били напунили двадесет година. Затекла је шесторо млађих дјевера и заова и трудну свекрву. Свекар јој се недавно био вратио из заробљеништва у Њемачкој. Природа је тражила своје.
Говорила ми је да јој тамо није било лоше. Није била гладна, а није ни добијала батине, куд ћеш веће среће. Услиједила јој је и уобичајена, неконтролисана репродукција. У наредних двадесетак година умрло јој је седморо дјеце нетом по рођењу. Наравно, сви су је сажаљевали сматрајући да је проблем био у њој, да није била способна родити здраву дјецу. Ишло се разним сеоским гатарама, али љекар је био и даље мисаона именица јер и даље није било никакве инфраструктуре и требао им је дан хода коњском запрегом да би се стигло до првог љекара, што крхка новорођенчад није преживљавала. Тата и тетка су неким чудом преживјели, ваљда по принципу природне селекције, ко би га знао…
Почетком шездесетих били су принуђени напустити село јер физички није било више простора да се тамо задрже. Млађа браћа су стасавала и множила се, тако да су морали отићи и одлучили се скрасити негдје ближе граду како би тати и тетки могли приуштити образовање које они нису имали. Били су покушали окушати срећу и у Банату као колонисти, али морали су се вратити јер дједу није одговарала тамошња клима. Олакшавајућа околност била је и та што је дјед у том периоду, иако у раним четрдесетима и још увијек релативно млад и здрав, пензионисан на конто учешћа у рату, тако да су добили и сигурне приходе. Кажу да је био строг и правичан. Ја га се сјећам као вриједног, доброћудног, благог и наглувог. Откако га памтим, био је већ увелико зашао у трећу доб. Био је и остао досљедан комуниста до самог краја, без обзира на тренд враћања традицији и коријенима деведесетих. Обоје сам их много вољела.
Саградили су ригловану кућицу у предграђу и почели живјети бољим животом. Борба за опстанак и преживљавање у многољудној породици и немогућим условима научила је бабу лукавству и сналажљивости. У наредних педесет година настојала је штедјети себе у свакој прилици. Вољела је да шета дуго и споро, са шакама укрштеним на доњем дијелу леђа. Смијала се гласно и од срца. Није жељела говорити о својим проблемима и патњама, а избјегавала се такође емотивно уносити у туђе проблеме и недаће. Дружила се само са позитивним људима и онима који од ње нису захтјевали никакве психо-физичке напоре. Јела је мало и оно што јој „не шкоди желуцу“. Није хтјела ничим угрозити своје здравље. Наџивјела је дједа шеснаест година. Након његове смрти ријетко га је помињала. Није вољела разговоре о болести и смрти. Умрла је у осамдесетдеветој години у сну након пет година прогресивне деменције. Једноставно се угасила.
Одрастала сам уз њу и сматрам да је њена животна прича једним дијелом утицао и на формирање моје личности, као и животи свих других људи у мом окружењу. Углавном сам је доживљавала као веселу, срећну и задовољну особу, а убијеђана сам да је она то у суштини и била. Кроз њен примјер, чини ми се да је неопходно да човјек прође кроз различите животне недаће, како би касније почео да цијени живот и све његове благодати, да се радује сваком новом дану и живи пуним плућима јер то је, на крају крајева, и сама његова суштина. Што више тражимо смисао живота, све се више уплићемо у његов вртлог и на крају он прође, а да га нисмо били нити свјесни. Стога живот треба живјети и доживљавати га искључиво као суштину битисања јер то би, на крају крајева, требала бити и његова основна функција, да самом себи служи као сврха.

(Слађана Миљевић, Дрена forever)

Пратите нас на: